Адаптација представља укупност реакција помоћу којих особа модификује своје понашање у циљу прилагођавања условима одређене средине, у овом случају вртића. Она је најосновнија и најопштија појава која прати сваку личност током целог живота. Период адаптације подразумева време које је детету потребно да прихавти нову средину која са собом носи ново окружење,простор, дневни режим, нове особе, децу... Дужина трајања је веома индивидуална и зависи од узраста, индивидуалних особина, здравственог стања, породичне атмосфере... Исто тако, на њу утичу и неке карактеристике живота самог вртића- број деце у групи, стручна оспособљеност и карактеристике личности васпитача, опремљеност вртића...Лака адаптација траје до 15 дана и нормална је реакција на промену средине, средње тешка адаптација траје до месец дана, а тешка која се јавља јако ретко траје од два па и више месеци. Код тешке адаптације реакције су упорне и код ње је присутна интеракција више неповољних чинилаца који је отежавају.

 

 

Овај период  ретко пролази без тешкоћа јер дете мора да се навикне на низ околности различитих од оних на које је навикнуто. Доласком у колектив мења се статус детета, оно је у групи једно од многих себи равних са којима мора сарађивати. Деца су зато често у стању стреса, узнемирена су и то показују на различите начине-плачу, агресивна су према себи и другима, поремећен им је ритам спавања, одбијају храну, повучена су, претерано се везују за присутну особу или се повлаче у себе, честе су прехладе...Могуће је да дође и до регресије када се код детета јављају понашања која су била карактеристична за раније периоде развоја: сисање прста, мокрење у кревет, тепање... Ове реакције ће постепено слабити и нестајати брзином којом се дете прилагођава колективном животу. Адаптација је завршена, не кад дете престане да плаче како већина мисли, већ кад долази у вртић са задовољством и кад изражава слободно своје мисли, емоције, способности, жеље.

 

 

Да, и некада адаптација родитеља може бити и тежа и дужа од дечије. Родитеља брине какво је дете у вртићу, да ли се играло, спавало, јело, да ли је плакало, колико ће све то трајати, каква су друга деца, шта они да ураде да све брже прође, да ли да одустану...У том периоду помоћ је потребна и родитељима и они то очекују од особља вртића. Родитељски састанци пред полазак у вртић, индивидуални раговори, панои указују на бројна понашања која сам споменула и начине њиховог превазилажења.Од спремности родитеља на одвајање од детета зависи и квалитет адаптације. Пракса потврђује да кад се адатира родитељ адаптира се и дете. Дете осећа несигурност, бригу и патњу родитеља, а и само је такво. Јер ако је родитељ под стресом ко ће онда помоћи детету у том периоду?

 

 

Неки поступци родитеља и пре поласка у вртић могу га олакшати. Родитељ може оставити дете на пар сати са другом блиском особом, прошетати с дететом до вртића, говорити о њему са осмехом пропраћеним пријатним емоцијама и импресијама, увести код куће идентичан ритам играња, спавања, исхране,омогућити деци да контактирају са децом и одралима различитих узраста научити га самосталним вештинама-да једе, обуче се, не носи пелене- што опет све зависи когнитивне и социо емотивне зрелости детета.Кад крене у вртић родитељ треба да упозна васпитаче са карактеристикама свог детета, да дозволи детету да понесе омиљену играчку, да растанци буду кратки, да кажу детету искрено када ће се вратити јер дуги растанци говоре о њиховим стаховима. Код куће би требало проводити више времена са дететом у активностима које оно воли и на тај начин сазнати више о утисцима из вртића.Битно је и да родитељ има поверење у васпитаче и да показује детету да га воли и кад оно одбија останак у вртићу. Ако родитељ тешко преживљава одвајање то може да преузме неки други члан породице близак детету.

 

 

Дете пре треће године, када је развојно друштвеније, тешко подноси одвајање, мада има и ту изузетака. Али, постоје неки показатељи који указују да је оно зрело за полазак: остаје само без родитеља неколико сати, изражава своје мишљење и потребе, игра се са другом децом без присуства родитеља, интезивно поставља питања...Некад је право време када су родитељи спремни за одвајање. Када је дете већ у вртићу родитељ треба да буде комуникативан и да контактира са родитељима остале деце из групе, да организује неформална дружења јер ће и то олакшати детету адаптацију.

 

 

Може да се деси да дете које у почетку није испољавало отпор покаже га после пар недеља. Немојте одмах прихватити жељу коју вам је дете саопштило јер сте му тиме дали идеално средство за манипулацију. С дететом треба поразговарати о разлозима одбијања и покушати то решити у сарадњи са васпитачима. Треба му рећи да је то његова обавеза и не одобрити му да по својо жељи иде или не иде у вртић.Плач, сцене и други начини одбијања најчешће нису аргумент родитељу да испише дете јер се тиме шаље порука детету да и у другим ситуацијама сличним понашањем може постићи шта жели.

 

 

Овај однос је веома важан не само при поласку у вртић већ свих година боравка у вртића. Као и за сваки други однос и за овај је потребно пуно обостарног улагања, стрпљења и разумевања. Комуникација треба да је стална и искрена свих година. Родитељ треба да присуствује првом родитељском састанку који се у млађим узрасним групама одржавају последње недеље августа где ће добити важне информације о групи, програму раду, начину адаптације, дневном распореду активности, исхрани, плаћању, о могућностима укљућивања у живот и рад вртића и значају усклађености васпитних ставова. Искрена, отворена комуникација је основа квалитетних партнерских односа. Искуство потврђује да то најчешће и буде тако. Готова сва деца после бурне адаптације с одушевљењем долазе у вртић и са истим импресијама се сећају овог периода целог живота. Имајући у види да је предшколски узраст најбитнији и да боји целокупан животни век сваке личности важно је да родитељи и васпитачи  подршком, разумевањем, емпатијом а изнад свега љубављу дају детету добре темеље и ветар у леђа за све што ће га очекивати у животу.